Stanojčić Živojin, Popović Ljubomir
MORFOLOGIJA I TVORBA REČI
Stanojčić/Popović 1992: Stanojčić, Živojin; Popović, Ljubomir. Gramatika srpskoga jezika. Udžbenik za I, II. III i IV razred srednje škole. – Beograd – Novi Sad: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Zavod za izdavanje udžbenika. – S. 63-67.
152. Morfologija (grč. morphe – oblik i logos – nauka, reč, govor) sa tvorbom reči deo je nauke o jeziku koji se bavi rečima – njihovim vrstama, oblicima i tvorbom (građenjem). Ona određuje reči polazeći od njihovog glasovnog sastava, od njihovog značenja i od njihove službe (funkcije) u jeziku i u rečenici. Terminom morfologija naziva se i sistem oblika jednog jezika.
12. REČ I MORFEMA
153. Kad se čuje, na primer, skup glasova p-a-s, ili t-r-a-v-a, ili t-r-č-a--t-i, zamišlja se domaća životinja, srodna vuku, koja služi čoveku za čuvanje kuće, za lov i dr., odnosno zamišlja se zelena jednogodišnja biljka, s tankim stablom, i u trećem slučaju – brzo kretanje. Navedeni stalni, utvrđeni skupovi glasova kad god su izrečeni, izazivaju iste predstave, a ukoliko bi raspored pojedinačnih glasova u njima bio drukčiji, oni nam ne bi ništa značili, ili bi u nama izazivali neku drugu predstavu (npr. a-s-p ili r-t-a--v-a- nam ništa ne znače, dok bi glasovi iz t-r-a-v-a raspoređeni drukčije, npr. v-a-t-r-a, pod uslovom da jedno od dva a bude sa " akcentom, značili nešto sasvim drugo).
154. Takvi utvrđeni glasovni skupovi (uz navedene i: bra t, sestra, grad, reka, Petar, crven, raditi, brzo, Subotica, ona, književnik itd.), pa i pojedinačni glasovi (u: Živim u Beogradu; o: Govorimo o Marku; s: Govorimo s drugovima itd.), jesu jezičke jedinice koje osim značenja imaju i sintaksičku službu (funkciju), a nazivaju se reči.
Svaka reč ima svoje pojedinačno značenje. Tako na primer, reč pas znači: „domaća životinja, srodna vuku... ", reč trava znači: „zeljasta jednogo-dišnja biljka, s tankim stablom ...", reč trčati znači: „kretati se vrlo brzo" itd. Kao takve, reči su oznake raznih pojmova, pa pojedinačno ulaze u rečnički (leksički) fond našeg jezika, nalaze se u rečnicima i nazivaju (osim rečima) i lekseme. Njihova značenja opisuje leksikografija, lingvistička struka koja stvara rečnike, a teorijski se njihovim značenjima i upotrebom u jeziku bavi leksikologija (v. poglavlje Leksikologija).
Reči imaju i zajednička (opšta) značenja. Tako, na primer, iako reči pas i trava imaju svaka svoje posebno značenje (bez ikakve međusobne veze), one imaju i jedno opšte (zajedničko) značenje – obe reči znače nekakve predmete stvarnosti, prirode, znače bića ili stvari. U tome su jednake s bezbrojnim drugim rečima, kao što su: dete, kuća, žena, učenik, grad, seno, muzej, stvar, lenjir, hrast, reka, poplava itd., od kojih svaka ima i svoje pojedinačno značenje, ali i opšte značenje nekog bića, predmeta, pojave u prirodi. Isto tako je i sa rečju trčati, koja uz svoje pojedinačno značenje, ima i opšte „vršiti određenu radnju", zajedno s bezbroj drugih reči, kao što su čitati, raditi, pevati, doći, govoriti, pisati itd. Tako i leksički (rečenički) različite reči brz, spor, zelen, crven, star, dobar, suv (suh), zlatan itd. – povezuje zajedničko (opšte) značenje: „osobina koju neki predmet ili biće ima".
Zajednička (opšta) značenja nazivaju se gramatička značenja. Ova se vezuju ne samo za različit glasovni (fonemski) oblik reči (npr. kuća, kuće, kući ... prema raditi, radim, radiš, radi . .. radih, radismo itd.), nego i za različitu službu u rečenici (za sintaksičke funkcije), pa reči preko ovog poslednjeg ulaze u sintaksički, odnosno gramatički sistem našeg jezika (v. Sintaksa). Tako se navedene reči pas, trava, trčati, osim u rečniku, javljaju u rečenicama: Pas trči travom. – Pas trči kroz t ravu. – Trčati kroz travu zanimljivo je za psa. – Psi su trčali kroz travu itd. Naravno – sa različitim sintaksičkim funkcijama, pa i sa različitim oblicima (pas – p sa – p si; trčati – trči – je trčao; trava – travu), koji ozvačavaju različite odnose u koje stupaju reči u rečenici, odnosno različita gramatička značenja (tas = gramatička jednina, isi – gramatička množina v sl.).
1. MORFEME (KOREN I AFIKSI)
155. Reči se sastoje od jedne ili više morfema, a morfeme su najmanje jezičke jedinice koje su nosioci značenja ili gramatičke službe u rečenici: Tako se reči:
na, o, juče, već, sada sastoje od po jedne morfeme; kuć-a (kuć-e), sel-o (sel-a), iz-nad od po dve morfeme; kup-i-ti, kup-i-m, kuć-n-i, kuć-n-a od po tri morfeme; p od-vez-a-ti, pod-vež-e-m, par-o-brod-Ø od po četiri morfeme; oštr-o-um-n-i, oštr-o-um-n-a se sastoje od po pet morfema.
Morfeme su:
- Koren (korenska morfema) – najmanja jezička jedinica koja je nosilac pojedinačnog (leksičkog) značenja, nedeljiva va manje delove koja bi imala značenja, npr. kuć- u svim oblicima promene: kuć-a, kuć-e, kuć-i, kuć- -ama, odnosno u rečima od nje načinjevim: kuć-ni, kuć -an-ica, kuć -išt-e, o-kuć- -i-ti, o -kuć-i-m; i
- afiksi (afiksalne morfeme) – najmanje nesamostalne (vezane)
jezičke jedinice koje su nosioci značenja, odnosno funkcije u
rečenici, koji se javljaju u 4 oblika –
- (a) kao prefiksi (prefiksalne morfeme, predmeci) – nesamostalne morfeme koje dolaze ispred korena uvoseći novo zvačenje u reči: pod -zid, not -poručnik, na -gluv (gluh), za -roniti, u -roniti, pro -čitati, nad -vožnjak;
- (b) kao sufiksi (sufiksalne morfeme, domeci) – nesamostalne morfeme koje dolaze iza korena, ili iza drugih morfema, uvoseći novo značenje, odnosno označavajući novu funkciju reči na čiji se deo dodaju: zid- ić , sob- eti -na; crn- ac , slep- ac ; pis- ar , pisar- ka ; pisar- ov /-Ø, -a -o/; pisark- in /-Ø-a, -o/; zev-Ø (od zevati), upis-Ø (od upisati), pis -kara (-ti), pis-kara /-m, š, -Ø); car- ova (-ti), škol- ova (-tv);
- (v) kao infiksi (infiksalne morfeme, umeci) – nesamostalne morfeme koje dolaze iza korena, odnosno drugih nastavaka a ispred nastavaka za oblik (ili drugih morfema): grad- ov -i, kralj- ev -i; sever- o -istok... ; i
- (g) kao nastavci za oblik – nesamostalne morfeme koje se nalaze iza korena reči i označavaju razne gramatičke odnose u koje stupaju reči u rečenici, odnosno obeležavaju razna gramatička značenja: sob-a (= nom. jd. imenice ž. r.), sob- e (= gen. jd. imenice ž, r.), sob- ama (dat., instr., lok. množ. imenice ž. r.), radi- ti (infinitiv glagola), radi- m , - š , -Ø (1., 2, i 3. l. jd. prezenta gl. raditi), rad- i - /-ti/, rad- i - /-m, -š, -Ø / (infinitivna i pre- zentska osnova glagola raditi).
156. Korenska morfema (koren) izražena je uvek najmanje jednim glasom (Živimo u Beogradu), odnosno sa više njih (npr. kuć- u rečima: kuća, kuće; kućni; okućiti), a među afiksima istu osobinu imaju prefiksi (npr.: o-, pro- u rečima: omalen, prosed). Sufiksi i nastavci za oblik, međutim, javljaju se ili izraženi najmanje jednim glasom (npr.: dobr- + -i, -a, -o), ili sa više njih (npr.: dobr- + -oga, -ome, -oj), ali i izraženi takozvanim „nultim sufiksom", koji se u nauci o jeziku obeležava znakom -Ø (npr.: lep- + -Ø čovek prema lep- a žena, lep- o dete; on uradi- + -Ø prema ja uradi- + - h , mi uradi- + -smo).
Afiksalne morfeme (prefiksi, sufiksi, infiksi i nastavci za oblik) zovu se vezanim (nesamostalnim) morfemama zato što samo sa svojim tvorbenim i gramatičkim osnovama imaju značenje.
2. TVORBENE MORFEME
157. U tvorbi reči (delu gramatike koji opisuje dobijanje jednih reči od drugih) morfeme se dele na tvorbene osnove i afikse.
(1)Tvorbene osnove (morfeme tvorbenih osnova) mogu biti:
(a) Korenske morfeme (koreni) reči – delovi reči koji nose leksičko značenje a ne mogu se dalje deliti na manje delove koji bi bili nosioci značenja: pis- u rečima pis -a-ti, pis -ar, za- pis -Ø; vid- u rečima vid -e-ti, vid-Ø, pre-vid- 0 : i
(b) gramatičke osnove reči, kao na primer osnova pisar- u rečima pisar- -ica, pisar -n-ica, pisar-ka ili osnova kuć-, sob- u rečima kuć-ica, sob -ica;
kuć- n/ -i, -a, -o), sob- n / -i, -a, -o/, kada se gramatička osnova poklapa sa korenom, ili, na primer, osnova rodi- u glagolu roditi od kojeg je izvedena sufiksom -telj imenica roditelj, kada se gramatička osnova ne poklapa sa korenom.
(2) Afiksi (afikralne morfeme) su vezane morfeme u vidu prefiksa ( pre -skočiti, do -dati, pod -zid, na -kiseo, pot -poručnik), odnosno u vidu sufiksa ( pis -ar, kop- ač , zid- ić , glav- etina ) i infiksa (jug- o -istok, oc- e -ubica).
Sledeća shema prikazuje funkcionisanje tvorbenih morfema u obrazovanju reči čija je polazna (motivišuća/motivna) reč:
| (a) imenica | prefik | tvorbena osnova | + sufiks | + nastavak za oblik | |
| dan | pre- | dan- | -i | / | |
| danši | b- | dan- | -i | /-ti/ > predaniti | |
| ob- | dan- | -š | /-ti/ > /-e/ > obdanište | ||
| dan- | -Ø | > obdan | |||
| b) glagol | |||||
| pevaši | – | pev- | -ač | /-Ø/> pevač | |
| pre- | pev- | -a | /-ti/ > prepevati | ||
| pre- | pev- | -ava | /-ti/ > prepevavati | ||
| pre- | pev- | -Ø | > prepev | ||
| pevan | - | -je | > pevanje | ||
| (v) pridev | |||||
| crn | – | crn- | -ac | /-Ø/> crnac | |
| – | crn- | -kinja | > crnkinja | ||
| – | crn- | -e | /-ti/ > crneti | ||
| – | crn- | -ilo | > crnilo | ||
| po- | crn- | -e | /-ti/ > pocrneti |
Tako su od imenice dan dobijena dva glagola (daniti, predaniti), jedna imenica sr. r. (obdanište), jedan prilog (obdan), od glagola p evati – tri imenice ( pevač , prepev, pevanje) i dva glagola (prepevati, prepevavati) i od prideva crn – tri imenice (crnac, crnkinja, crnilo) i dva glagola (crneti, p ocrneti). Sve novodobijene reči uobličene su (gramatičkim) nastavkom za oblik (-ti za oblik infinitiva, -Ø za oznaku m. r. imenica u nomin. jednine, -e/ -o za oznaku sr. r.), koji je ovde dat u uglastim zagradama.
NAPOMENA. – U tvorbi reči mogu učestvovati i dve i više tvorbenih osnova (bilo da su to koreni, bilo da su gramatičke osnove, kada se govori o složenicama: Beograd, plavokosa, secikesa, plavokos-Ø, -a,-o, starmali, -a, -o, jugoistok. One su uobličene sufiksom (nultim ili glasovno izraženim) i gramatičkim nastavkom za oblik (v.t. 325-327, 330, 342-345).
3. GRAMATIČKE MORFEME
158. U morfologiji (delu gramatike koji opisuje promenu oblika jedne reči zavisnu od funkcije u rečenici, odnosno od gramatičkog značenja) morfeme se dele na gramatičke osnove, nastavke za oblik i infikse.
(1) Gramatičke osnove (morfeme gramatičkih osnova) su morfeme koje čuvaju vezu sa leksičkim (pojedinačnim) značenjem reči (sa značenjem njenog korena): kuć-a ( = nomin. jednine imenice ž. r.), kuć-e ( = gen. jed. ime- nice ž. r.), kuć-i, kuć-a, kuć-ama; pisar-Ø, pisar-a, pisar-om, pisar-u; uradi-ti,
uradi-m, -š, -Ø, ali i sa gramatičkom kategorijom dotične reči.
(2) Nastavci za oblik (morfeme oblika) su vezane morfeme koje označavaju odnose u koje stupaju reči u rečenici, odnosno gramatička značenja: kuć- a (= nomin. jd. imenice ž r.), kuć- e (= gen. jd. imenice ž. r.), kuć- i , kuć -ama; uradi-šk ( = infinitiv), uradi-m, -š, -Ø (oblici prezenta).
(3) I n f i k s i (umetnute morfeme) su morfeme koje učestvuju u tvorbi nekih oblika sa gramatičkim značenjima, npr. oblika množine tipa grad- -ov- i , kralj- ev -i (od grad , kralj).
Sledeća shema prikazuje funkcionisanje gramatičkih morfema u obrazovanju raznih oblika nekih reči, na primer:
| (a) imenice | gramašička osnova | + infiks | + nastavak za oblik | |
| grad | grad- | -Ø | nominativ jd. imenice > grad |
|
| grad- | -a | gen. jd. imenice > grada |
||
| grad- | u | dat. jd. imenice > gradu |
||
| grad- | ov- | -i | nom. množ. imenice > gradovi |
|
| grad- | ov- | -ima | > dat., instr. lok. množ. imenice > gradovima |
|
Gramatička osnova može se podudarati sa korenom (npr.: kuć-
a, -e, -i),
ali i ne mora (npr. pis -a-ti), jer, kao što se u
datim primerima vidi, gramatička osnova imenice kuća –
morfema kuć- ne može se razložiti na manje delove koji
bi imali značenje, dok se gramatička osnova glagola pisati
može razložiti na delove: pis- i -a-,
od kojih se prvi može naći u drugim rečima pis-ar
(imenica), pis-mo (imenica), pis
-men (pridev), kao deo koji daje značenje svim tim rečima, a
drugi deo (- a -) – gramatički je nastavak za
infinitivnu/aoristnu osnovu, isti onakav kakav se nalazi i u drugim
glagolima (skak- a -ti, pev- a -ti),
čineći s tim korenima njihove gramatičke osnove.