Imenica

Srpskohrvatski jezik: Enciklopedijski leksikon

Srpskohrvatski jezik: Enciklopedijski leksikon / Redaktori i urednici Asim Peco, Živojin Stanojčić. – Beograd: Interpres. – S. 135-137.

IMENICA

vrsta reči kojima se imenuje neki predmet, neko biće, neki pojam, sve ono što služi za pokazivanje kako se što zove.

U srpskohrvatskom jeziku imenice su trorodne, imaju tri roda , a rod može biti prirodni i gramatički i to:

muški:

otac, sin, brat, ded, učitelj, doktor, učenik; konj, vo, petao, vuk, lav; kamen, put, zid, automobil; uzdah, jauk, smeh, plač;

ženski:

majka, sestra, kćerka, baka, učiteljica, doktorka, učenica; kobila, krava, kokoška, vučica, lavica; stena, putanja, kola, prašina, tegoba, suza;

srednji:

dete, pile, pače, kuče; polje, selo, imanje, radovanje, pevanje, plakanje.

U navedenim primerima imamo i obličko razlikovanje pojedinih rodova jasno iskazano. Imenice muš­kog roda tu se završavaju na suglasnik, imenice ženskog roda imaju na kraju samo­glasnik - a , a kod imenica srednjeg roda krajnji samoglasnici su -e ili -o. U jeziku, međutim, nije ovakva oblička razlika do kraja sprovedena. Ima i imenice m. r. koje se završavaju na samoglasnike:

deda, tata; Ilija, Alija; Miloje, Radoje, Sule, Jure; Marko, Milenko; Mujo, Huso, Ivo, Pero;

ima, isto tako, i imenica ženskog roda koje nemaju na kraju samoglasnik -a:

bol, žalost, radost, vest, propast, napast, bolest, nesvest, mater, kćer,

a neke imaju na kraju samoglasnik -i:

mati, kći;

jedino imenice srednjeg roda imaju u osnovnom padežu jed­nine, u nominativu, uvek na kraju samoglasnik -o ili -e.

Po svom značenju , a prema svojstvima onoga šta se njima imenuje, razlikuju se:

vlastite (ili osobne) imenice:

Petar, Pavle, Esad, Omer, Ivan, Stjepan; Dragica, Marica, Emina, Fatima, Kata, Iva; Jugoslavija, Beograd, Dunav, Avala, Savski Venac, Mali Mokri Lug, Mesec, Sunce, Saturn.

Pošto ovakve imenice po pravilu imenuju bića ili predmete koji su »unikati« na svetu, one obično i nemaju oblike množine. Ali ako se, ipak, nađu dva ili više takvih pojmova sa istim imenom, množinski oblici su normalni:

Amerike su vezane Panamskim kanalom;

Obe Morave se sastaju kod Stalaća i stvaraju Veliku Moravu;

Ni iz Drežnica nisu došli delegati (postoji u Hercegovini Gornja i Donja Drežnica);

opšte imenice označavaju imena bića, pojava, predmeta za zajedničkim osobinama:

kamen, sto, klupa, tele, polje, brat, sestra, majka, otac, pismo, pesma, avion, trolejbus, brod, voz.

Imenice ovoga tipa po pravilu imaju oba broja, i jedninu i množinu iako neke od njih nemaju pravilne oblike množine, up.:

reka – reke; sestra – sestre; prijatelj – prijatelji; učenik – učenici; selo – sela; polje – polja ili grad – gradovi; sin – sinovi prema čovek – ljudi; dete; – deca; gospodin – gospoda; brat – braća; jagnje – jagnjad i sl.

zbirne (kolektivne) imenice označavaju više predmeta ili bića uzetih skupa u neodređenom zbiru, ali kao prirodnu celinu:

lišće, drvlje, kamenje, cveće, telad, momčad.

Ovamo idu i:

deca, gospoda.

gradivnim imenicama imenuju se pojmovi kojima se označava neka materija, bez obzira na njenu količinu:

voda, kamen, žito, mast, olovo, zlato, mleko, ugalj, benzin, nafta, gas, sneg.

S obzirom na prirodu svoga značenja, od najmanje do najveće moguće količine u pitanju je jedan pojam – voda, i kapljica i more, sneg – i pahuljica i nepregledna količina, množina od ovih imenica upotrebljava se samo kada su u pitanju različite vrste iste materije: vode su nadošle, misli se na potoke, reke, rečice; masti su štetne za zdravlje, misli se na biljne i životinjske masti i sl.

mislene (ili apstraktne) imenice označa­vaju nešto neopipljivo, mada ne i nestvarno. Takve su imenice:

tuga, radost, čežnja, bol, strah, briga, nada, mladost, sećanje, igranje, pevanje.

Ni ove imenice ne znaju za množinske oblike ako se ne želi isticati razlika u vrstama nekih osećanja ili nečeg drugog što se imenuje mislenim imenicama, tj. ako se one ne konkretizuju: bolovi su bili nepodnošljivi; njeni jadi su ga ganuli; uzdasi nisu prestali; vaše želje će biti realizovane.

IMENIČKA DEKLINACIJA, v. Deklinacija.

IMENIČKA KATEGORIJA, u Belićevom učenju o jeziku jedan od dva osnovna tvoračka uslova za stvaranje svih vrsta reči (drugi je rečenička kategorija), zasnovan na tome što obeležava kao gramatičko sredstvo – samostalni pojam i samostalnu funkciju. V. A. Belić, O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku , 1, Beograd 1941, str. 34.

IMENIČKA ODREDBA, reč ili skup reči koji određuju, imenicu ili reč sa samostal­nom funkcijom, bez obzira na to u kojem se delu rečenice nalazile – u subjektu ili u predikatu. Po tome u kakvoj su sintaksičkoj vezi sa samostalnom rečju koju određuju, imeničke odredbe sačinjavaju:

1. atributi, reči sa pridevskom službom, u kojoj se javljaju: a) pridevi i pridevske zamenice (crni oblak, mlada žena, njihov posed, onakav čovek); b) različiti padežni oblici (devojka plave kose, čovek u tamnom odelu, most pred kućom);
2. atributivi, imenice sa službom prideva, tj. sa službom tesne odredbe samo­stalne reči ptica lastavica, košulja konopljača, majka starica, selo Bistrica, varalica Prnjavor, profesor Petrović);
3. apozicije, imenice kojima se sa neke druge strane određuje već određeni pojam (Smirna, grad lepih Grkinja, nije videla takav stas. – Videla je njega, čoveka zrelih godina, kako se oduševljava, jer se kao drugo ime već imenovanog poj­ma naknadno dodaje imenici odn. reči sa samostalnom službom;
4. apozitivi, pridevi kojima se naknadno otkrivaju osobine već određenih pojmova (Stric, bled i umoran, sede na nešto. – Osvežen i čio, čovek požali što će skoro pasti mrak. – Gledao je sve te žene, lepe i strasne) i
5. atributsko-priloške odredbe, pridevi koji određuju pojam subjekta, odn. objekta privremeno – u vreme vršenja predikativne radnje (On se veseo vraća. – Mila majko, oženi me mlada) i koje su vezane i za samostalne reči u rečenici i za glagol (prvi od primera mogao bi glasiti i: On se veselo vraća).

U gramatici ove poslednje odredbe nazivaju se još i predikativnim dodacima, odn. privremenim atributima. Odredbe pvde navedene pod 2. neki gramatičari nazivaju apozicijama.

Lit.: M. Stevanović, Savremeni srpskohrv. jezik, II, Bgd. 1969, 46-62.

IMENIČKA OSNOVA, deo imenice koji se dobija odbijanjem nastavka za oblik (završetka). Dobija se odbijanjem nastavka za genitiv jednine. To, po jednim gramatičarima, daje sistem u kome su sve imeničke osnove suglasničke:

rad-a, sel-a, imen-a, žen-e, stvar-i,

dok po drugima – daje sistem u kome se većina osnova završava na suglasnik:

rad-a, sel-a, žen-e, stvar-i,

a osnova jedne vrste imenica sr. r. tipa ime – imena na samoglasnik, jer se suglasnik javlja kao proširenje nastavka za oblik (ime-na; tele-ta; veče-ra; čude-sa).

V. BHŽ, Gramatika hrvatskosrpskoga jezika, Zgb. – 19656, 43; M. Stevanović, Savremeni srpskohrvatski jezik, I, Bgd. 1964, 227-8.

IMENIČKA PROMENA, v. Deklinacija i Promena imenica.

IMENIČKA REČ, v. Imenica.

IMENIČKA SLOŽENICA, isto što i složena imenica (v.).

IMENIČKA VRSTA, kategorija podele imenica (1) po značenju i (2) po obliku;

1. u odnosu na druge vrste reči, posebnom vrstom reči – imeničkim rečima, čini ih služba označavanja predmeta (stvari i bića – poj­mova, uopšte) kao skupa svih njegovih osobina. Imeničke reči – imenice, po značenju se dele na:
   1. vlastite ili osobne imenice, koje označavaju posebna imena pojedinih bića i predmeta (Jovan, Ana, Beograd, Hrvatska, Jablan );
   2. zajedničke ili opšte imenice, koje označavaju bića i predmete sa zajedničkim osobinama (drug, žena, prijatelj, jelen, zid, pero, reka, peć );
   3. zbirne, odn. kolektivne, koje označavaju više predmeta, odn. bića uzetih u skupu koji se smatra celinom (granje, kamenje, pilad, siročad, gospoda); gradivne imenice, koje istim oblikom označavaju svaku količinu materije (voda, vino, žito, nafta, ulje, pesak) i
   4. apstraktne ili misaone imenice, koje označavaju nešto neopipljivo u fizičkom smislu (tuga, radost, lepota, nada, ljubav) ili su imena glagolskih radnji (pevanje, pisanje, spavanje).
2. Po obliku imenice se, s obzirom na odnos osnove i nominativa jed­nine, dele na vrste pramena.

V. Pramena imenica i Imenica.

IMENIČKE DOPUNE, padežni oblici koji se javljaju kao dopuna imenici. Najčešće imeničke dopune jesu:

a) objekatski genitiv, tj. genitiv uz glagolske imenice koji je objekat radnje označene imenicom (berba grožđa, transport putnika, osećanje pravde, bacanje kamena);

b) subjekatski genitiv, tj. genitiv uz glagolske imenice koji je subjekat radnje označene imenicom (lajanje pasa, šum talasa, miris cveća) i koji je zbog značenja posesivnosti vrlo blizak odredbi;

c) oblici genitiva bez predloga uz imenice koje znače količinu ili meru ( kola sena, litar vina, bure piva );

d) oblici genitiva s predlogom od i drugih padeža koji bilo po čemu dopunjavaju ime­nicu uz koju stoje ( gomila od zvona, kiša od strela, Dalmatinac po rodu, odgovornost za pokušaj ubistva itd.).

IMENIČKE ZAMENICE, reči kojima se označavaju određena lica i predmeti prema njihovom učešću u govoru, a ne prema skupu osobina. U rečenici imaju službu samostalnih reči, pa su u tome jednake sa imenicama, od čega i dolazi termin. Imeničke zamenice su:

a) lične zamenice l, 2. i 3. lica – rečju ja upućuje se na govorno lice, ti – na lice kojemu se govori, on, ona, ono na lice ili stvar izvan prvog i drugog lica;

b) lična zamenica svakog lica sebe, se;

c) upitne zamenice za lica i stvari ko i šta ( što ) i

d) njihovi složeni korelati: neko, nešto; niko, ništa; iko, išta; svako, svašta; gdeko, gdešta; kogod, štogod; kojeko, koješta (v. i Pramena zamenica).

IMENIČKI ATRIBUT, imenica u službi odredbe druge imenice (košulja veznjala, selo Bistrica), isto što i atributiv (v. Ime­nička odredba 2).

IMENIČKI NAČIN IZRAŽAVANJA, način upotrebe imenica. Ukoliko u iskazivanju svojih misli, u govoru ili pismu, često upotrebljavamo glagolske imenice, onda se služimo imeničkim načinom izražavanja. Ovakav način izražavanja nije uobičajen u našem jeziku. To je germanska osobina koja se kod nas, naročito ranije, izbegavala. Otuda je rečenica: Za vreme čitanja preporučuje se sedenje – smatrana stranom duhu našega jezika. Ipak, danas se došlo do saznanja da postoje različiti stilovi našeg izražavanja, a neki od tih stilova nužno traže upotrebu glagolskih imenica.

IMENIČKI SISTEM , v. Imenica.

IMENSKA OSNOVA, skup glasova koji su zajednički rečima koje imaju funkciju imeno­vanja predmeta i osobina. Te reči su imenice (koje imenuju predmete i bića po skupu osobina), zamenice (koje imenuju predmete i bića po učešću u govoru) i pridevi (koji imenuju osobine). Prema tome, termin imenska osnova obuhvata: imeničku osnovu, zameničku osnovu i pridevsku osnovu, a upotrebljava se prema terminu glagolska osnova, koji obuhvata skup glasova zajednički svim oblicima jednog glagola.

IMENSKA REČENICA, vrsta rečenice u ko­joj se u funkciji predikata javlja neko ime sa oblikom pomoćnog glagola jesam, takva se imenska rečenica razlikuje od glagolske, koja ima glagolski predikat. Prema tome imenska rečenica je:

On je đak;

Mi smo vojnici.

IMENSKA UPOTREBA PRIDEVA, način upotrebe prideva. Ukoliko se pridevska reč upotrebi u službi imenske reči, ona može da postane konkretizovana i da poprimi sve osobine imenskih reči (v.). Tako »zlo« može značiti »ono što je zlo«, »sve što je zlo«, dakle, sa nepotpunom konkretizacijom. Ali ako ta reč znači »zlo delo«, to je već potpuna konkretizacija i pravo poimeničavanje pridevske reči.

IMENSKI DODATAK, v. Imenička dopuna i Imenička odredba.

IMENSKI OBLIK, v. Padež.

IMENSKI PREDIKAT, ako funkciju predi­kata (v.) vrši neko ime sa oblikom pomoćnog glagola jesam: Ti si učenik, on je vojnik; Ona je lepa, Mi smo marljivi, u pitanju je imenski predikat, za razliku od glagolskog predikata (v.) kao u primeru:

On piše,

Mama čita,

Đak crta.

Srpskohrvatski jezik: Enciklopedijski leksikon / Redaktori i urednici Asim Peco, Živojin Stanojčić. – Beograd: Interpres. – S. 135-137.