Zoran Živković (1948) autor je osamnaest proznih dela: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002) Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004), Četiri priče do kraja (2004), Dvanaest zbirki i čajdžinica (2005), Most (2006), Čitateljka (2006), Amarkord (2007), Poslednja knjiga (2007), Esherove petlje (2008) i Pisac u najam (2009).

Živković je jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Knjige su mu izišle u SAD (Vremenski darovi, Knjiga/Pisac, Četvrti krug, Skrivena kamera, Sedam dodira muzike, Koraci kroz maglu, Nemogući susreti), Engleskoj (Nemoguće priče, Dvanaest zbirki i čajdžinica, Poslednja knjiga, Most), Nemačkoj (Skrivena kamera, Poslednja knjiga), Španiji (Nemoguće priče, Knjiga/Pisac), Portugaliji (Biblioteka), Danskoj (Biblioteka), Grčkoj (Knjiga), Južnoj Koreji (Knjiga), Turskoj (Vremenski darovi, Biblioteka, Nemogući susreti), Rusiji (Četvrti krug), Češkoj (Vremenski darovi), Poljskoj (Biblioteka), Bugarskoj (Sedam dodira muzike, Četvrti krug), Sloveniji (Četvrti krug, Most, Biblioteka, Čitateljka) i Hrvatskoj (Vremenski darovi, Nemogući susreti, Sedam dodira muzike, Biblioteka, Poslednja knjiga).

Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Engleskoj, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj.

U 2009. pojaviće se sledeći prevodi Živkovićevih knjiga: Knjiga, Pisac, Čitateljka, Esherove petlje i Nemoguće priče 2 (Engleska), Knjiga (Portugalija), Skrivena kamera (Španija), Poslednja knjiga (Južna Koreja), Poslednja knjiga (Italija), Čitateljka (Švajcarska/Francuska) i Dvanaest zbirki i čajdžinica (Ukrajina).

U 2010. izići će Pisac u najam (Engleska).

Živković je dobitnik "Svetske nagrade za fantastiku" za roman-mozaik Biblioteka (2003), nagrade "Miloš Crnjanski" za Četvrti krug (1994), nagrade " Isidora Sekulić " za Most (2007), koji je takođe uvršćen je u uži izbor za NIN-ovu nagradu kritike za roman godine 2006 (prethodno je, 1997, u užem izboru bi o i roman-mozaik Vremenski darovi ), kao i i nagrade "Stefan Mitrov Ljubiša" (2007) za ukupno prozno stvaralaštvo. Romani Knjiga (2004), Biblioteka (2005) i Skrivena kamera (2007) nominovani su za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – "Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK". Roman-mozaik Dvanaest zbirki nominovan je za nagradu "Širli Džekson" (2008) i za nagradu "Britanskog društva za fantastiku" (2008).

Prema Živkovićevim pričama "Voz" (Nemogući susreti) i "Hotelska soba" (Četiri priče do kraja) reditelj Puriša Đorđević snimio je igrani film Dva koji je imao premijeru na Festu 2007. Isti reditelj ekranizovao je i Živkovićevu priču "Ispovedaonica" (Nemogući susreti) koja je prikazana na beogradskom Festivalu kratkometražnih filmova 2007.

Dve Živkovićeve priče emitovane su na programu britanskog radija BiBiSi: "Voz" (2005) i "Budilnik na stočiću" (2007).

Televizija Studio B emitovala je TV seriju "Sakupljač" snimljenu prema Živkovićevom ciklusu "Dvanaest zbirki" (Dvanaest zbirki i čajdžinica).

Ugledna engleska producentska kuća "Čokolejd Films" otkupila je prava za ekranizaciju Živkovićevog romana Skrivena kamera.

RTS je otkupio prava da po noveli "Budilnik na stočiću" (Koraci kroz maglu) snimi TV film, a po romanu Poslednja knjiga TV seriju.

Živkovićeva dela izučavaju se na severnoameričkim univerzitetima. Profesor Ralf Bogert, s Univerzitetu u Torontu (Kanada), uključio je Četvrti krug u kurs o savremenom evropskom romanu, dok profesor Džefri Stejdelmen, s univerziteta u Bafalu (SAD), tumači Sedam dodira muzike u okviru seminara "Muzičke teme u kratkoj prozi" (tu su još dela Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere, Mana, Nabokova...)

"Njujork Tajms" doneo je u broju od 15. aprila 2007. sledeću kritiku američkog izdanja Živkovićevog romana-mozaika Sedam dodira muzike:

Nipošto se ne događa često da naiđete na prozno delo čija raskošna lepršavost i životnost kao da nadmašuju sâm jezik. Srpski pisac Zoran Živković (ne treba ga brkati s bivšim premijerom Srbije) već ima mnoštvo vatrenih poklonika u Americi. Iako je možda još rano da ga proglasimo novim Borhesom, njegov mozaički roman Sedam dodira muzike svakako ga čini vodećim kandidatom za tu titulu.

Izvrsno načinjena elegantna knjiga Sedam dodira muzike skup je priča u kojima muzika igra preobražajnu, neretko mističnu ulogu u životima likova: neskladne melodije svirača na verglu dočaraće jednoj starici prizore umiranja drugih ljudi; starinska muzička kutija prizvaće utvare u domu starog udovca. Iako su neki scenariji već viđeni, Živkovićeva obrada nadasve je originalna – on nepogrešivo nalazi srž transcendentnog u svakodnevnim i neistraženim obredima.

Podjednaku pohvalu zavređuje i prevodilac Elis Kopl-Tošić koja Živkovića čini čitljivim bez žrtvovanja egzotične različitosti njegovog načina izražavanja. Takav je, na primer, opis ponovnog uranjanja u san kao u "jezero mastila" ili zagonetno upozorenje da "oni koji očekuju konjanika ne smeju da pomešaju otkucaje vlastitog srca s batom kopita".

Ima se utisak da je odveć sputavajuće ugurati Živkovićevo delo u kategoriju spekulativne proze, ali dok se u našem ograničenom jeziku ne javi neki prikladniji naziv, moraćemo time da se zadovoljimo.

Evo još skorašnjih prikaza Živkovićeve proze:

Kao i uvek, Živković je izbrušen i zastrašujuće inteligentan. Ljubitelji dobre književnosti biće očarani raskošnim domišljatostima i sugestivnošću njegovog proznog pera.

Lokus, SAD

 Živković uverljivo sugeriše romanom Pisac da i inače složen odnos između pisca i čitaoca može postati toliko zamršen da se na kraju čak može zaključiti da književno delo uopšte, zapravo, i nema autora.

Kontekst, SAD

 Majstorski vladajući tonom i jezikom, Živković pretpostavlja razigranost poenti, sejanje žetvi.

Njujork Tajms, SAD

Neočekivano finale Skrivene kamere uvodi nas u čudesan, mističan preplet života i smrti.

Njujorker, SAD

 Zoran Živković čudesno je ironičan autor čije se nadasve osobene vizije savršeno slažu s njegovom sumornom duhovitošću punom apsurda.

Gardijan, Velika Britanija

Poput Horhea Luisa Borhesa, Živković je majstor u sazdavanju čudesnih, alternativnih svetova. Poput Dejvida Linča on uspeva da spoji napetost i setu – da bude okrutan i duhovit u isto vreme.

Sijetl Tajms, SAD

 Kao u Kafkinim delima, velike zamisli kod Živkovića ne nameću se odozgo, već moćno niču iz samog pripovednog tla.

Tajm Aut, SAD

Pošto je stekao uvažavanje kao pisac fantastike, Živković novim delima stupa na izazovno područje eksperimentalne proze.

Pablišers Vikli, SAD

 Živkovićeva proza oslanja se na tradiciju magijskog realizma, u čije se neimare ubrajaju velika imena kao što su Mihail Bulgakov, Salman Rušdi, Horhe Luis Borhes i Izabela Aljende, [...] ali on je oplemenjuje ljudskom, humanističkom, evropskom perspektivom, gradeći slike i iskustva koja dugo ostaju u svesti čitalaca.

Strejndž Horajzons, SAD

Kao i uvek, Živković vas majstorski uvlači u čudesne svetove svojih priča. Sasvim neosetno otiskujete se na fantastična putovanja koja vas mogu odneti na najneočekivanija odredišta.

Elisi, SAD

Živković majstorski dočarava pometenost, zbunjenost i strahopoštovanje likova koji se nemušto nose s tajnama što uveliko nadilaze njihovo vreme, mesto u svetu i intelektualne moći.

Pablišers Vikli, SAD

Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom srpski pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svetske fantastike.

Revolušn SF, SAD

Čitati Zorana Živkovića isto je što i stupiti u živ, promenljiv san koji vas može odvesti na mesta koja možda uopšte ne biste želeli da posetite. Ali na kraju će vas to putovanje svakako oplemeniti.

Spekulativ Fikšn, SAD

Živkovićeve priče postižu istinsku bezvremenost. Jednako se razumljivo obraćaju čitaocima u Helsinkiju ili Meksiko Sitiju, kao i onima u Tokiju ili Njujorku. I što je još bolje, jednako su uverljive. One će dirnuti ljude od Kejptauna do Osla. Ne znam ni za jedno drugo delo savremene književnosti za koje se to može reći (...) Je li ovo budućnost fantastike kao globalnog pokreta? Uopšte me ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da jeste.

Nova Ekspres, SAD

Živkovićeve vedre eruditske nastranosti, razigrana tekstualna krivudanja i parodijska preterivanja u isti mah veličaju Knjigu, ali i tuguju za njom (... ) Sve dok budu postojali sjajni romani poput ovoga ne treba brinuti o sudbini Knjige.

Lokus Onlajn, USA

 Živkovićeve priče pre su impresionističke nego realističke. One dočaravaju pre raspoloženje nego značenje. Više uznemiravaju nego što ugađaju, više su neobične nego što plaše. Ako, kao ja, volite tu vrstu proze, tragaćete za Živkovićevim delima gde god ih možete pronaći.

Emerald Siti, SAD

Po svom bogatom tkanju stilskih i kompozicionih umeštava, kao i po imaginativnim dosezima i intelektualnoj istančanosti, Četvrti krug mora se smatrati Živkovićevim istinskim remek-delom koje nadilazi njegova ostala i inače osobena i jedinstvena prozna ostvarenja.

Spekulativ Fikšn, SAD

Kada se delovi slagalice Četvrtog kruga slože u celinu u čitaočevom umu, nastaje nešto veoma blisko bogojavljanju. Posredi je jedan od najizuzetnijih trenutaka moderne fantastike, a svakako i jedan od najlepših (...) Bogatstvo ovog romana toliko je veliko da može da obuhvati neograničen broj tumačenja, te stoga nema nikakve sumnje da će godinama nadahnjivati književne analize. Četvrti krug najistančanija je alegorija razumevanja koja se pojavila u novijem vremenu.

Lokus, SAD

Svaka priča [iz Koraka kroz maglu] remek-delo je za sebe, ali celina – ah, celina!

Ideomanser, SAD

Beseda povodom dodele nagrade „Isidora Sekulić“ 12. juna 2006. godine, Beograd

Izuzetno sam počastvovan time što je mom romanu "Most" pripala upravo nagrada "Isidora Sekulić". Kao da ima naročite simboličnosti u jedinim dvama domaćim književnim priznanjima koja su mi do sada dodeljena – "Isidora Sekulić" i "Miloš Crnjanski", pre trinaest godina. Ove nagrade nazvane su po gorostasima srpske kulture čiju stvaralačku sudbinu unekoliko delim. I oni su, kao i ja, morali da budu uporni, strpljivi i umereno dugovečni, kao i da najpre postignu nešto u svetu ili sa svetom, pre no što su bili prihvaćeni u svojoj sredini.

Iako sam svestan da je neprilično osenčiti nešto tamnijim tonovima ovaj svečani čas, na to me nagone dva razloga u čiju ću opravdanost, smerno se nadam, uspeti da vas uverim.

Pre svega, nekoliko reči o književnim nagradama. Oduvek mi se činilo da postoji nešto temeljno nepravedno u njihovoj neizbežnoj takmičarskoj prirodi. One, naime, promovišu jednog pobednika, dok ostali učesnici u nadmetanju, po surovoj logici stvari, postaju poraženi. Ovakav odnos možda je prikladan nekim drugim ljudskim delatnosti, ali sasvim je nesrodan umetnosti, a ponajpre književnosti. U drevnoj i otmenoj umetnosti proze naprosto ne sme biti poraženih. Svako umetničko delo mora već po definiciji biti pobednik.

Hitam stoga da uputim reči ohrabrenja i podrške mojim dragim koleginicama i kolegama po proznom peru čija je dela žiri imao u vidu, a koja ovoga puta nisu bila nagrađena. Imao sam veliko zadovoljstvo da pročitam većinu tih knjiga. Posredi su uistinu sjajna ostvarenja kojima bi imala razloga da se diči i književnost daleko veća od srpske. Okolnost da im je izmakla nagrada nimalo ne umanjuje njihovu vrednost. U mojim očima ta dela su sve drugo samo ne poražena. Da je bilo koji roman iz užeg izbora pobedio, to nipošto ne bi bilo nezasluženo.

Druga senka koja prekriva ovu svečanost odnosi se položaj naše književnosti u vremenu u kome imamo povlasticu da živimo. Kao valjda nijedan drugi vid umetničkog stvaralaštva, književnost je ovde oduvek bivala prepuštana požrtvovanosti samih pisaca koji su nekako uspevali da stvaraju protivno neretko krajnje nepovoljnim okolnostima.

Danas ova zapostavljenost književnosti izgleda dramatičnija nego u mnogim znatno težim vremenima. Prelazno razdoblje kroz koje prolazimo, od milja zvano tranzicija, kao da se naročito urotilo protiv književnika. S jedne strane imate novu klasu izdavača koje, sasvim u duhu divljeg kapitalizma, osim golog sticanja malo šta zanima. Oni se najčešće klone domaćeg autora zato što na njemu ne mogu da zarade. A i ako reše da objave njegovo delo, ono što će mu ponuditi kao naknadu kreće se u rasponu od ničega do iznosa koji je ponižavajuće, sramno mali.

Neko trezven očekivao bi da se ovde kao izbavitelj javi ministarstvo za kulturu, po uzoru na druge zemlje koje umeju da prepoznaju nemerljiv značaj ulaganja u vlastitu književnost, tim pre što je to ulaganje više nego skromno. Da bi se jednom piscu od međunarodnog ugleda omogućilo da spokojno stvara, neopterećen brigama oko pukog preživljavanja, neophodno je izdvojiti tek delić iznosa na koji mogu da računaju druge umetnosti, da ne idemo dalje. Svi pisci u Srbiji mogli bi punu godinu da budu više nego namireni budžetom čak i najskromnijeg igranog filma.

Mogli bi, da, ali to se nažalost neće dogoditi. Kako se i može očekivati razumevanje za poteškoće domaćih pisaca kada velika većina onih koji su zaduženi za zaštitu nacionalnih interesa uopšte, a napose u kulturi, i koji odlučuju o trošenju zajedničkog novca ne samo da, i pored iskrenog truda, ne uspevaju da se prisete kada su poslednji put pročitali neku knjigu nego se neretko i javno diče time?

Voleo bih da, s obzirom na svečanu priliku, ovu besedu završim vedro. Ali nalazim malo razloga za vedrinu u uslovima u kojima će u Srbiji pisci uskoro moći da se bave književnošću jedino u vidu hobija. Ubeđen sam da mi Isidorin duh koji je sad negde ovde s nama neće zameriti na neprimerenosti mojih reči. Izgovorio sam ih upravo iz najdubljeg poštovanja prema njenom jedinstvenom nasleđu.

Copyright © by Zoran Živković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.