Put Nikole Tesle: Smiljan – Grac – Njujork

Institut für Slawistik 
der Universität Graz

Merangasse 70

Dr Branimir Jovanović rođen je 12. februara 1955. u Beogradu, gde je i diplomirao 1981. na Mašinskom fakultetu na temu ''Teslina radovi u vazduhoplovstvu''. Od 1977. radio je u Muzeju Nikole Tesle kao student demonstrator a posle završenih studija zaposlio se u Muzeju na neodređeno vreme. U Muzeju je proveo sledećih 20 godina na pozicijama arhiviste i kustosa, a od 1996. do 2001. bio je direktor. Magistrirao je 1987. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu – Odsek za interdisciplinarne studije istorije i filozofije nauke – sa temom ''Teslina istraživanja u mašinstvu – mehanički oscilatori''. Doktorirao je 1995. na Mašinskom fakultetu u Beogradu sa temom ''Teslin doprinos metodologiji istraživanja u mašinstvu''. Autor je brojnih radova iz oblasti istorije nauke, posebno o Teslinim doprinosima, više domaćih i međunarodnih izložbi, četiri knjige, od kojih je najznačajnija monografija ''Tesla – duh, delo, vizija'' izdata 2001. godine. Osnivač je i direktor Centra Tesla.

Dr Branimir Jovanović ovako je opisao boravak Nikole Tesle u Gracu:

Tesla je maturirao 1873. godine sa „vrlo dobrim“ jer je iz nacrtne geometrije bio ocenjen samo dovoljnom ocenom. U prvom polugodištu sedmog razreda postigao je prilično slab uspeh – dovoljan iz matematike, fizike i nacrtne geometrije, što je zanimljiv podatak za budućeg genija na polju fizike.

Došao je prelomni trenutak u njegovom životu. Čas kada je morao da se suoči sa sudbinom koju su mu odredili roditelji. A ona mu je bila namenjena još od rođenja i sve što se kasnije dešavalo sa njim roditelje je samo učvršćivalo u uverenju da njegov život treba da bude posvećen Bogu i da on mora da postane sve štenik. Kad je Danilo umro, ali i kasnije kada su se dešavali čudni događaji, odluka se još više nametala. Jednom, kad je sa krova kuće pao u kazan sa vrelim mlekom i izvukao se bez povreda i opekotina, u porodici se pričalo: „Zar to nije bilo čudno? Jesi li ikad čuo za tako nešto? On će sigurno biti episkop, mitropolit, možda i patrijarh.“

Mladi Tesla je često pokazivao neposlušnost roditelji ma, posebno ocu. Bežao je iz škole, kartao se, zatim pušio, pa ka fu neumereno pio i sve to uprkos očevim željama i naredbama. Čini se da je u porodici Tesla vladala slobodna atmosfera i da su brižni roditelji ponekad popuštali slabostima sina jedinca. Samo jednom je dobio šamar od oca i to kada je slučajno pocepao suknju jednoj uvaženoj dami u gospićkoj crkvi. U trenutku kada je završio maturu i dobio vest da otac od njega traži da ode u lov u planine, a ne da se vrati kući u Gospić, gde je besnela epidemija kolere, nije poslušao očevo naređenje. Ali i u njegovoj neposlu šnosti postojala je mera. Uprkos tome što je svim svojim silama želeo da se posveti studijama tehnike, njegova odluka da se pomiri sa sudbinom bila je čvrsta: „Treba li da ne poslušam svog oca i da se oglušim o najdražu želju svoje majke?“ Više od straha od oca, čini se, preovladala je želja da ne razočara majčina očekivanja. Za Gospić je krenuo odlučan da se posveti bogoslovskim studijama. Međutim, desilo se nešto što nisu očekivali ni on, ni njegovi roditelji.

Odmah po dolasku u Gospić Tesla se teško razboleo od kolere i pao u postelju iz koje se neće podići sledećih devet meseci. Lekari su digli ruke od njega i očekivalo se da će umreti.

Očajni roditelji su posmatrali kako im sin kopni. U jednom trenutku, stari Tesla je prišao postelji, pomilovao sina po glavi i rekao: „Biće ti dobro.“ „Možda, ako me pustiš da studiram tehniku“ – promucao je u bunilu Nikola. Otac je osećao da u svemu što se dešava sa njihovim sinom postoji Božja promisao i odustao je od svoje prvobitne namere da Nikola postane sveštenik. Obećao je da će ga poslati u najbolju tehničku školu u Evropi samo da ozdravi. Na opšte čuđenje Nikola se izvukao iz teške bolesti, a njegov oporavak pomogla je jedna stara služavka koja ge je lečila gorkim ekstraktom pasulja. Milutin je održao reč: posle godinu dana oporavka u planinama, u jesen 1875. godine, Nikola Tesla se upisao na Politehniku u Gracu.

Visoka tehnička škola Joaneum u Gracu

Znanje i iskušenje

Politehnika u Gracu bila je jedna od četiri škole u Austro-Ugarskoj koje su školovale inženjere, pored Politehnike u Beču, praške Visoke tehničke škole i Tehnološkog instituta u Brnu. Milutin Tesla je poslao sina u Grac, možda i zbog velikog broja zemljaka koji su se školovali tamo, računajući da se Nikola neće osećati usamljeno. Važna je bila i činjenica da je Grac najbliži Lici.

Zahvaljujući autoritetu rođaka Brankovića, izdejstvovana je stipendija Karlovačkog vojnog okruga koja je „pokrivala“ deset školskih meseci. Tesla je marljivošću i upornošću pokušavao da se oduži naporu porodice:

„Očekivao sam taj čas sa velikim nestrpljenjem i pristupio sam studijama sa srećnim znamenjima i sa potpunom verom u uspeh. Moja priprema je bila viša od srednje, što sam mogao da zahvalim ocu, njegovim svakodnevnim brigama za moje vaspitanje, nje govim mudrim instrukcijama. Tih sam godina već mogao da govorim na nekoliko jezika, pročitao sam mnogo najrazličitijih knji ga tako da sam imao pojma o mnogim manje ili više korisnim stvarima. Mogao sam, konačno, prvi put u životu da se prihvatim onih predmeta koji su me najviše interesovali. Crtanje me u to doba više nije mučilo. Čvrsto odlučivši da zadivim i obradujem roditelje, prve godine sam učio bez odmora od tri sata izjutra do jedanaest sati na noć. I tako iz dana u dan, i nedeljom i praznikom. Moje kolege se nisu odnosile tako ozbiljno prema učenju i za to se ne treba čuditi što sam bio prvi među njima. Tokom prve godine sam položio svih devet ispita i moji su profesori bili jednoglasni da zaslužujem najviše moguće ocene. Sa mnoštvom najpohvalnijih karakteristika stigao sam kući na kratak odmor, uveren da će me dočekati trijumfalno. Kakvo je, pak, bilo moje razočaranje kada sam video kako se ravnodušno odneo otac prema pohvalama koje sam zaslužio. To je u mnogome pokolebalo moje ambicije; tek kasnije, kada sam posle očeve smrti sređivao njegove papire, saznao sam za pravu osnovu njegovog ponašanja. Ispostavilo se da su moji profesori u svojim pismima savetovali ocu da mi zabrani dalje školovanje, pošto bi moje preambiciozno učenje, moglo, navodno, da me uništi. Vrativši se u Grac, ja sam se posvetio uglavnom studijama fizike, mehanike i matematike, a sve moje slobodno vreme sam provodio po bibliotekama.“

Bilo je, međutim, među papirima Milutina Tesle i drugih pisama iz njegove prepiske sa Nikolinim profesorima, pisama koje svedoče o izvanrednoj sposobnosti njegovog sina da se hvata u koštac sa najsloženijim problemima studijskog programa, koje ostavlja utisak na sve članove fakulteta. Teslin uspeh na univerzitetu u Gracu, posmatran u svetlu ličnosti koje tvore vrhunce evropske nauke i kulture, kao što su Johan Kepler, koji je Gracu napisao svoj prvi veliki traktat „Tajna vaseljene“, ili čuveni fizičar Ludvig Bolcman koji je od 1869. godine držao predavanja iz teoretske fizike, dobija dimenzije značajnih koraka za njegovu budućnost.

U sećanjima Nikole Tesle, vezanim za ovaj period života, značajno mesto zauzimaju njegovi profesori Moric Ale, šef katedre više matematike, i Jakob Pešl, profesor fizike:

„Moji uspesi su bili neobični i izazivali su interesovanje profesora. Među njima su bili dr Ale, koji je predavao diferencijalne jednačine i druge grane više matematike, čija su se predavanja izdvajala nesvakidašnjom inteligencijom, i prof. Pešl, koji je bio šef katedre teorijske i eksperimentalne fizike. Toga se čoveka uvek prisećam sa osećanjem zahvalnosti. Profesor Pešl je bio čudak: govorkalo se da za dvadesetak godina nije promenio odelo koje je nosio. Odsustvovanje spoljne privlačnosti je nadomeštao besprekornim načinom izlaganja, a eksperimenti koje je on prikazivao bili su po svojoj preciznosti nalik na časovnik.“

Nije teško pretpostaviti sa kakvom je pažnjom i interesovanjem Tesla pratio Pešlova predavanja o elektricitetu i magnetizmu. Eksperimenti sa generatorom jednosmerne struje bili su sudbonosni za njegovu budućnost.

Predodređen da stvari vidi izvan granica njihove vremenske i prostorne datosti, Tesla se na jednom predavanju, vođen burnom prirodom obdarenog, suprotstavio autoritetu profesora.

Nešto je nateralo mladog Teslu, onog dana kada je profesor Pešl studentima prikazivao pojave samoindukcije na Gramovoj mašini jednosmerne struje, da ustane i kaže da uprkos velikom poštovanju, on ne misli isto po pitanju objašnjenja funkcionisanja Gramovog motora. Dodao je da motor koji radi na jedno smernustruju i pri tom koristi komutator sa četkicama, može drugačije da se konstruiše, da se pojednostavi i da radi na naizmeničnu struju bez komutatora. To što je Tesla izgovorio bila je tada naučna jeres. Činjenica da se naizmenična struja ne može koristiti za stvaranje obrtne sile bila je, u to vreme, među naučnicima – elektrotehničarima, čvrsta kao Njutnov zakon. Ostvarenje te ideje smatralo se nemogućim, što je profesor Pešl odmah i rekao svom talentovanom studentu. Ostvarenje takve ideje bilo bi isto što i pretvaranje sile koja deluje u jednom pravcu, na primer sile teže, u silu kružnog kretanja, što je apsolutno nemoguće!

Tesli to nije bio prvi put da ustaje i komentariše predavanja svojih profesora. Njegov drug sa studija Antun Zorić, u pismu koje je Tesli uputio 30. jula 1926, sećao se kako je profesor Regner, koji je predavao diferencijalni i integralni račun, često znao da postavi pitanje, na koje su obično svi ćutali. I kako bi tada ustajao visoki, mršavi Nikola Tesla i odgovarao na na čin koji bi izazivao senzaciju među stotinu prisutnih studenata.

Može biti da je ovom prilikom u glasu profesora Pešla bilo malo više podsmeha, a možda su se kolege studenti nasmejali svom drugu na način koji ga je zaboleo. Jer, njegovi odgovori i reakcije su redovno izazivali čuđenje, nevericu, divljenje, pa i zavist, ali podsmeh retko. U svakom slučaju, za sve – osim za Teslu – ovaj događaj je bio brzo zaboravljen. Od tog zimskog semestra 1877. godine, pa sve do do februara 1882. godine, Tesla je gotovo bez prekida istraživao princip delovanja elektromotora bez kolektora.

Iako posvećen studijama, Tesla nije zapostavljao ni onu drugu stranu druženja i zabave. Prepuštajući se raznolikosti studentskog života, koju je mnogonacionalni, univerzitetski Grac bogato pružao, Tesla se priključio studentskom društvu „ Srbadija“ koje je negovalo i održavalo duh slovenstva u jednom od najznačajnijih centara germanske kulture. Na sastancima „Sr badije“ Tesla je, po pričanju njegovog druga iz studentskih dana Koste Kulišića, bio rado viđen. U almanahu ovog društva, štampanog u Novom Sadu 1884. godine, nalazi se podatak da je Tesla održao predavanje „O kapilarnim cevima“. Pojava kapilarnosti, površinskog napona tečnosti, bila je tada potpuno nova stvar o kojoj je upravo početkom sedamdesetih godina 19. veka izlagana teorija. Tesla je, dakle, za predmet svog prvog javnog istupanja izabrao poslednje dostignuće molekularne fizike.

Kako je društvo, pored nauke, negovalo i zabavu, Tesla je recitovao, glumio i rado se uključivao u rad društva. Kulišić pominje Teslino predavanje „O nosevima“ koje je bilo tako duhovito da su se prisutni „do suza smejali“.

Punoću studentskog života remetila je materijalna oskudica. Tesli stipendija nije bila dovoljna, pa je odlučio da se za pomoć obrati Matici srpskoj. Matica srpska, najstarija među slovenskim maticama, osnovana 1826. godine u Pešti, nije dodelila pomoć Tesli s obzirom na to da je već dobijao državnu stipendiju.

Mladalački brzoplet i zanesen, Tesla se na drugoj godini studija našao na listi dužnika zelenaške radionice krojača Murka. Uspešni student i ljubimac profesora, zapao je tih godina u nemilost krupnih životnih izazova, još duševno neučvršćen, rastrzan između velikih ambicija i taštine praktičnog, svakodnevnog života. Ne odolevši zavisti i provokaciji nekih nemačkih studenata, Tesla je tvrdoglavo i uporno pokušavao da dokaže da i u lumpovanju može da bude najbolji.

Na trećoj godini studija predaje se nemaru i neodgovornosti, sve više zamenjujući univerzitet kafanom. U pismima upućenim Tesli, Antun Zorić se sećao njihovih večeri provedenih u igranju preferansa i ajnca, Teslinog majstorstva u igranju karambola, odlazaka u kafanu u Botaničkoj bašti i njihovih kafanskih poznanstava sa Panajotovićem, Kosirićem, te frajlicama Mimi i Pfafi. Malo je pio i „žena se bojao kao vatre“, ali je ove „nedostatke“ nadoknađivao kockajući se:

„Moji roditelji su bili jako zabrinuti mojom strašću prema kocki. Posebno se ljutio otac, koji se prezrivo odnosio prema mom nerazumnom trošenju vremena i novca. Ja mu, međutim, nikada nisam obećavao da neću igrati, već sam se, nasuprot, na razne načine i dosta vulgarno pravdao...“

Epilog ovih događaja nije teško naslutiti: od januara 1878. godine, Tesla više nije student Politehnike u Gracu.

Izgubivši stipendiju, dakle ostavši na novčanoj pomoći oca i ujaka, Tesla se podrugi put obraća Matici srpskoj. Iz ove molbe upućene 1. septembra 1878. godine saznajemo da je želeo da nastavi studije u Beču ili Pragu, ali ne i u Pešti, jer je u to vreme pored nemačkog naučio francuski, italijanski i engleski „ onoliko koliko praktički život iziskuje“, ali mađarski još nije znao. Ni ton poniznosti, koji je doduše bio opšta odlika stila pri takvoj vrsti obraćanja, nije pomogao:

„Nižepodpisani moli slavnu srpsku Maticu najponiznije, da mu podjeljenjem štipendije za Beč ili Prag moguće uči ni započete nauke na tehnici dovršiti...“

Nikola Tesla je i u ovoj prilici bio odbijen. Zlopamćenje nije bilo sastavni deo Teslinog karaktera. To je pokazao 1902. godine, kada je kao slavni naučnik oprostio „greh“ slavnoj Matici srpskoj iz 1878. i rado postao njen član.

Izgubljen i bespomoćan, krajem 1878. godine, nikog ne obavestivši, nestaje iz Graca. Počinje sumoran period Teslinog života. Želeo je toliko da se dokaže, osećao je svoje ogromne potencijale, ali njegova genijalnost i talenat za nauku kao da nisu bili potrebni nikom. Razočaran, prepustio se prosečnosti i životu običnog čoveka.

Isključivanje sina sa univerziteta i njegov tajanstveni nestanak, silno su uzbudili roditelje. Teslin rođak, gračanski student prava, Đuro Banjanin, na molbu roditelja, dao se u potragu za Nikolom, ali bez uspeha. Teslu je sasvim slučajno pronašao njegov drug sa studija Kulišić, koji je po dobijanju diplome došao u Maribor, tadašnji Marburg, tražeći službu. Na Teslu je nabasao u kafani pored železničke stanice. Tom prilikom je sa znao da Nikola radi u nekom tehničkom preduzeću i da je, kako reče, zadovoljan platom. Po povratku u Grac, Kulišić obaveštava Banjanina o susretu sa Teslom, a ovaj odmah Tesline roditelje.

Nije sasvim jasno kako su dalje događaji tekli. Moguće je da je Milutin posetio sina u Mariboru i da je ovaj susret sa ocem bio poslednja prilika da od mudrog i požrtvovanog roditelja primi životnu pouku? Prema sačuvanim dokumentima iz Mari borske gradske uprave, Tesla je, odlukom od 8. marta, bio proteran iz ovog grada i pod policijskom stražom sproveden u Gospić. Uprava u Gospiću je 17. marta obavestila kolege u Mariboru da je sprovedeni stigao. Prema tada važećim zakonima Austro-Ugarske, proterivani su beskućnici, prostitutke, prevremeno pušteni za tvorenici i lica bez sredstava za izdržavanje. Teslin povratak u Gospić pod ovakvim uslovima bio je velika sramota za protu Mi lutina.

Milutin je umro mesec dana kasnije, 30. aprila 1879. Prema svedočenju Moje Medića, Teslinog druga koji je održao posmrtno slovo na protinoj sahrani, Nikola nije bio uz oca kad je umirao, jer nije mogao da stigne na vreme. Gde je bio tada nije po znato. Bio je to za mladog Teslu period pun komešanja, mračan, sramotan i koliko god se to činilo drugačije, neophodno potreban. Očeva smrt predstavljala je kap u čaši punoj događaja na stranputici, trenutak pobune za uspavanu savest, putokaz i otrežnjenje. U svom stremljenju ka nečem neobjašnjivom, osećao je, trebalo je krenuti drugim putem.

Branimir Jovanović. Tesla: duh, vizija, delo. – Beograd: Freemental, 2001. – S. 46-52.