|
Prisvajanje i otuđivanje Ive Andrića prisutno je ne samo u srpsko-hrvatsko-bosanskim već i u srpsko-srpskim relacijama
Godine 2003. Grac će biti evropska
metropola kulture i u njemu će se tada, po prvi put, dodeliti Evropska
nagrada za roman "Ivo Andrić". U normalnim prilikama, ta vest koju NIN
ekskluzivno objavljuje, bila bi shvaćena kao još jedan krupan korak u
internacionalnoj afirmaciji književnog dela našeg nobelovca. I bila bi,
razume se, doživljena ne samo kao počast Ivi Andriću već i kao prilika
da se na taj način skrene veća pažnja evropske kulturne javnosti na
nacionalnu književnost kojoj (je) on pripada(o).
Ali,
nevolja je u tome što je Andrićevo isključivo pripadanje jednoj,
srpskoj nacionalnoj literaturi odavno uzdrmano i što je već dugo na
licitacijama u kojima se često nedostojno čereče i ličnost i delo
velikog pisca. Srpska strana niti u tome učestvuje, niti je u stanju da
to spreči. NJena pozicija izražava se u zgražavanju nad onim što se
događa i u upornom odbijanju da prihvati da je umnožavanje pretendenata
na Andrićevo književno nasleđe - realnost koju, takvom kakva jest, čine
ne samo raspad Jugoslavije, međunacionalni ratovi i pre toga piščeva
smrt, već i sam njegov životopis. A dok se to ne shvati, i ovakvo
odavanje poštovanja Andrićevom delu, kao što je ustanovljavanje
evropske nagrade koja nosi njegovo ime, izazivaće kod čuvara njegovog
književnog nasleđa u Srbiji negodovanje i osećanje da se piščevo ime
"neovlašćeno" iskorišćava.
(Ne)podobni Karahasan
Kako se već da čuti, na ovu nagradu gleda se s podozrenjem i zato što
ju je predložio jedan muslimanski pisac, pripadnik naroda čiji su
ekstremisti srušili Andrićev spomenik i poharali spomen-biblioteku u
Višegradu, a neki intelektualci i književni istoričari napisali da je
Andrić svojim delom naneo više štete muslimanima u Bosni nego svi
ratovi koji su tamo vođeni, odnosno da to delo o ovom narodu govori kao
o inkarnaciji zla.
DŽevad
Karahasan, koji živi i radi u Gracu, pošto je za vreme rata izbegao iz
Sarajeva, odbacuje svako povezivanje ovog njegovog gesta sa svojim
nacionalnim ili ideološkim pripadništvom. Strane su mu i priče o
"svojatanju" Andrića i nečijem ekskluzivnom nacionalnom pravu na
raspolaganje njegovim imenom i delom. Andrić ga, jednostavno zanima kao
pisac. Činilo mu se iz više razloga opravdanim da iskoristi priliku da
predloži da u kulturni program kojim će biti obeležena 2003. godina uđe
i dodela nagrade Ivo Andrić. Tada će se navršiti tačno osamdeset godina
od Andrićevog boravka u Gracu, za koji je on bio vezan. U tom gradu se,
podseća Karahasan, Andrić školovao, dosta radio; pri tom je veliki
pisac, jedan od onih koji su oblikovali ("revolucionisali", kako bi se
reklo do pre desetak godina) evropski roman, autor čije su intervencije
u konstrukciji romana dalekosežne i dugoročne. Ima li onda išta
prirodnije od toga da se evropska nagrada za roman nazove imenom Ive
Andrića, retorički se pita Karahasan, da bi potom rekao i sledeće: "Što
se mene tiče, mogu to biti i Broh i Muzil i DŽojs i Konrad, ali je
Andrić meni najbliži jer je pisao na mom jeziku."
A
što se tiče nasleđenih i aktuelnih sporova o Andrićevom liku i delu,
Karahasan kategorički odbija da u njima na bilo koji način učestvuje.
Zato će, u izjavi za NIN, reći: "Nije mi namjera miješati se u
razgraničavanje 'duhovnih teritorija' i 'duhovnih posjeda', samo želim
koliko mogu afirmirati književnost jezika na kojem i sam pišem.
Književno naslijeđe za mene nije posjed nego ponuda i zahtjev, tako da
nad piscima i djelima ne postoji pravo vlasništva nego obaveza
dijalogiziranja i razumijevanja. Naravno da mi ne pada na um sporiti se
oko toga je li Andrić bosanski, hrvatski ili srpski pisac. Moj odgovor
na to pitanje glasi - Jeste. Kulturni identiteti se, za razliku od
mehaničkih, ne određuju prema principu ili-ili nego prema principu i-i.
Jedan je predmet pero ili olovka, ali jedan pisac je naravno i srpski,
i bosanski, i hrvatski ako u njegovom djelu postoje veze s tim
kulturama."
Besmislenost
rasprava o tome ko poseduje pravo na Andrića danas ne očituje se,
međutim, samo u srpsko-hrvatsko-bosanskim relacijama već i u čisto
srpsko-srpskim.
Kod
nas su akteri u sporu Zadužbina Ive Andrića i novoosnovana Akademija
"Ivo Andrić" koja je, na inicijativu Radomira Smiljanića, nastala u
krilu Udruženja književnika Srbije. Kako kaže Smiljanić, po ugledu na
Akademiju "Gonkur" u Francuskoj ili Gete institut u Nemačkoj.
(Ne)podobni Smiljanić
Preteča ove akademije je Kulturna manifestacija za otkrivanje mladih
književnih i novinarskih talenata "Ivo Andrić - Pavlimir Gligović",
osnovana pre tri godine, takođe zaslugom Radomira Smiljanića. Radi
dogovora o svim sadržajima manifestacije, on se tokom 1998. godine
obratio prof. dr Miroslavu Pantiću, predsedniku Zadužbine Ivo Andrić.
Izražena je bila i želja da Zadužbina bude pokrovitelj "kulture ovih
dana i otkrivanja spisateljskih i novinarskih talenata u znaku imena
našeg velikog pisca" jer "to samo može da proširi i produbi
interesovanja i saznanja o njegovom velikom delu".
Umesto
očekivanog prijema kod prvog čoveka Zadužbine, emitovano je saopštenje
njenog Upravnog odbora koje u celini glasi: "Zadužbina Ive Andrića
saopštava da nema ništa zajedničko sa akcijama i programima najavljenih
'Dana Ive Andrića i Pavlimira Gligovića'. Od trenutka kada se saznalo
za ovu inicijativu, Zadužbina se izričito i odlučno usprotivila
neumesnom i neovlašćenom poigravanju imenom i ugledom Ive Andrića.
Upravni odbor Zadužbine zamolio je organizatora "Dana Ive Andrića i
Pavlimira Gligovića" da svoju nameru ne vezuje ni za Andrića ni za dane
kada se po tradiciji, već duže od dvadeset godina, još od osnivanja
Zadužbine, svakog oktobra, redovno održavaju književna sećanja na Ivu
Andrića i dodeljuje nagrada za najbolju knjigu pripovedaka. Uprkos tim
upozorenjima, protivno volji i prirodi Zadužbine, organizatori "Dana
Ive Andrića i Pavlimira Gligovića" nastavili su samovlasno da
prisvajaju Andrićevo ime i da se mešaju u testamentarne obaveze i prava
Zadužbine. Upravo zato, Zadužbina Ive Andrića prinuđena je da još
jednom, ovoga puta preko javnosti i javnih glasila, apeluje na
inicijatore i organizatore najavljenog marketinškog poduhvata da
odustane od svakog, za Andrića neprikladnog, spektakla i da tako
pomognu Zadužbini u očuvanju uspomene na Ivu Andrića."
(Ne)podobna Akademija
Ovih dana objavljen je programski dokument Akademije "Ivo Andrić",
spisak osnivača i onih koji su joj pristupili, uz napomenu da će
naknadno biti održana i izborna skupština: "Akademija 'Ivo Andrić' je
književno-umetničko društvo sa ciljem potpomaganja stvaralaštva,
afirmisanja, širenja i produbljivanja delovanja književnih i, uopšte,
umetničkih dela kod nas i u svetu. Naš jedini nobelovac, Ivo Andrić je,
ne samo zaštitni znak za ova delovanja, već i inspiracija i putokaz",
kaže se, između ostalog, i navodi veliki broj članova. Među njima su i
Dobrica Ćosić, Dragan Nedeljković, Antonije Isaković, Vasilije Krestić,
Zoran Gluščević, Nikša Stipčević, Branko Popović, Alek Vukadinović,
Draško Ređep, Branislav Lečić, Zoran Konstantinović, Jara Ribnikar,
Svetlana Stipčević, Aleksandar Petrov, Vasilije Kalezić... Sve su to,
kao što se da videti, ličnosti u čije poštovanje Andrićevog imena i
ugleda niko ne bi smeo da posumnja. Neki od njih su, uostalom, članovi
i Upravnog odbora Andrićeve zadužbine i saradnici njenih Svezaka.
Pa,
ipak, stav Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića i Miroslava Pantića
prema Smiljanićevoj Akademiji ostao je i dalje apsolutno negativan.
Ustanovljavanje takve akademije je atak na Zadužbinu, rekao nam je
Pantić, pozivajući se i na najnovije saopštenje Upravnog odbora u kojem
se, između ostalog, ističe da Zadužbina pridržava sva moralna i
materijalna prava na osnovu međunarodne konvencije tokom 80 godina
posle smrti Ive Andrića, te da Upravni odbor ne odobrava neovlašćenu
upotrebu imena Ive Andrića u bilo koje svrhe.
Odnos
Srba, Hrvata i Bošnjaka prema Andrićevom delu i liku komplikuje se,
dakle, ne samo kad se prepiru koliko je čiji već i kada mu izražavaju
pijetet.
SAVA DAUTOVIĆ
|
